Istorijat

Kompanija Moto Morini

Kompanija koja proizvodi motocikle sa strašcu, već skoro čitav jedan vek.

Od strasti za trkama, preko serijske proizvodnje motocikala. Moto Morini je više puta uspevao da odoli zubu vremena i da ostane u igri.

Prvi koraci

Nastajanje Moto Morini fabrike pocelo je davno, još 1898. godine rođenjem Alfonso Morinija koji je sa 16 godina poceo da popravlja motocikle.

Prvi ozbiljniji koraci pocinju 1925. godine kada Mario Mazeti biva impresioniran Morinijevim radom.

Tada ga je Morini zamolio da napravi dvotaktni trkaci motocikl radne zapremin 120 cm3.

Tako Alfonso Morini postaje ujedno konstruktor, dizajner i trkač.

Njegovi rezultati postaju impresivni: tokom Grand Prija Nacija 1927. godine postavlja šest svetskih rekorda na Monci (ti rekordi nisu pobeđeni narednih 20 godina).

Alfonso Morini tu nije stao sa rekordima i 1933. godine postavlja novih rekord u maksimalnoj brzini, ovog puta na motociklu radne zapremine od 175 cm³ sa kojim

1937. godina: Početak avanture

U septembru 1937. godine Alfonso Morini uspostavlja sopstvenu proizvodnju motocikala.

Otvara malu firmu u Malvaziji u Bolonji u kojoj 1938. godine pocinje sa proizvodnjom trotockaša koje su pokretali agregati radne zapremine od 350, 500 i 600 cm3. Razlog za pravljenje trotockaša ležao je u cinjenici da u tom momentu za vozila sa tri trocka nije bila potreba vozacka dozvola, a cena im je iznosla kao trecina manjeg kamiona.

Pošto su Moto Morini trotockaši bili cenovno pristupacni i dobrih performansi, kompanija u Bolonji je beležila napredak. Za tehnicki razvoj bili su zaposleni i Dante Lambertini, Đino Marcesini i Dolcino Veronesi, koji ce postati kljucna figura u posleratnom periodu kompanije koja ce se fokusirati na sektor motociklizma, jer ce napustiti trotockaše.

1946. godina: Prvi motocikli

Drugi svetski rat je omeo celu industriju i poput mnogih fabrika u Italiji, nesreca nije zaobilša ni Alfonso Morinija kojem je fabrika srušena do temelja.

Mladi Morini nije klonuo duhom i konstruiše dvotaktni agregat radne zapremine 125 cm³ za savršeni motocikl u kom vidi buducnost fabrike. Prvi Moto Morini motocikl svetlost dana ugledace 1946. godine i zbog toga što je Morini što pre želeo da izbaci novi motocikl, neka tehnicka rešenja rađena su po uzoru na dotadašnji DKW RT.

Proizvodnja je započela u novoj fabrici u Ludovico Berti, naravno u Bolonji. Zanimljiva je i činjenica da je Moto Morini 125 prvi motocikl napravljen u posleratnoj Italiji i predstavljen je na sajmu u Milanu gde je definisan kao motociklistički “uspeh godine”. Važno priznanje za Alfonso Morinija.

1947. godina: Pouzdanost, kvalitet i udobnost

Maleni turisticki model dobio je i svoju sportsku verziju na kojoj je snaga porasla sa 4,5 KS na 5,7 KS, a maksimalna brzina sa tada respektabilnih 75 km/h na 80 km/h.

Već od prvih serija Moto Morini je bio opremljen sa zadnjim ogibljenjem što se nije tada cesto viđalo na motociklima.

Umberto Maserati je zapoceo svoju sjajnu karijeru na ovom malenom motociklu koji ga je oduševio, naročito 1948. godine kada je pobedio na nekoliko trka u drugom rangu italijanskog šampionata. Trkačka verzija tog motocikla imala je menjač sa četiri stepena prenosa (umesto sa tri kao na serijskom motociklu) i isporučivala je maksimalnu snagu od 8 i 9 KS, a maksimalna brzina iznosila je 120 km/h.

1949. godina: Četvorotaktni motocikli uzvraćaju udarac

Uvideviši superiornost četvorotaktnih agregata, Alfonso Morini daje zeleno svetlo za novi GP motocikl. Taj motocikl pokretaće četvorotaktni agregat radne zapremine 125 cm³ i sa razvodom preko lanca i jedne bregaste osovine. Kompresioni odnos iznosio je 9:1, a napajanje gorivom vršeno je preko karburatora prečnika 28 mm. Performanse su bile zavidne: 12 KS na 10.000 O/Min i masa motocikla od svega 80 kg. Pored nekoliko titula nacionalnog šampionata najvišeg ranga, Moto Morini je osvojio prvu pobedu u GP šampionatu i to pobedivši ni manje ni više nego MV Agusta i Mondial motocikle. Vozač je bio Emilio Mendonji, a motocikl je u svom piku razvoja isporuciovao 16 KS.

1953. godina: 175 Settebello

Apetiti kupaca su rasli, a Moto Morini je pratio trendove kako na tržištu, tako i na trkačkoj stazi. Zato 1953. godine konstruišu i prezentuju model 175 Settebello namenjen trkačima, ali i onim koji žele da putuju. Motocikl je pravljen sa takmičarskim duhom i do kraja razvoja koji se zbio 1962. godine isporučivao je 22 KS na 10.500 O/Min u “Aste Corte” verziji.

1954. godina: Trkačka verzija

U toj godini obeležio je fantastični 175 Settebelo, dizajniran za trke Milano – Taranto i Motogiro d’Italia. Krasio ga je jednocilindrični agregat sa jednom bregastom šasijom i bio je sposobarn da isporuči 22 KS na 9.000 O/Min. Imao je veoma efektivnu šasiju – otvoreni dupli ram sa gredama, najbolje hidraulično ogibljenje iz tog perioda. Pokazao se kao pobednik kako na kraćim, tako i na dužim trkama. Proizvedeno je 15 primeraka ovog trkačkog modela, a iz njega je razvijena verzija radne zapremine od 250 cm³

1955. godina: Povećanje kapaciteta

Zabeleženo je povećanje proizvodnje i Moto Morini se seli u via Bergami 7, takođe u Bolonji.

U toj godini obeležio je fantasticni 175 Settebelo, dizajniran za trke Milano – Taranto i Motogiro d’Italia. Krasio ga je jednocilindricni agregat sa jednom bregastom šasijom i bio je sposobarn da isporuci 22 KS na 9.000 O/Min. Imao je veoma efektivnu šasiju – otvoreni dupli ram sa gredama, najbolje hidraulicno ogibljenje iz tog perioda. Pokazao se kao pobednik kako na kracim, tako i na dužim trkama. Proizvedeno je 15 primeraka ovog trkackog modela, a iz njega je razvijena verzija radne zapremine od 250 cm³.

1957. godina: Ulazak u GP šampionat

Alfonso Morini je odlučio da je sad pravi trenutak da se pridruži najviše kremu trkanja sa novim projetkom 250 GP motocikla koji je razvio Nerio Biavati, nekadašnja desna ruka Alfonso Drusianija u trkačkom odeljenju Mondiala.

Predvođen Mednonjijem, taj motocikl osvojiće Shell Cup na Imoli 1959. godine, ali kasnije neće biti u stanju da se nosi sa mocnom MV Agustom.

Prestanak proizvodnje dvotaktnog modela od 125 cm³ napravilo je rupu u ponudi komercijalnih motocikala. Odbačen je predlog da se pređe na redukovani jednocilindraš od 175 cm³, već je izabran novi i moderniji proizvod koji ce imati manji broj komponenti i samim tim ce se smanjiti proizvodni troškovi. Tako je nastao Nippy 100 – sa agregatom radne zapremine koja je još bila adekvatna za taj period i koji ce kasnije poslužiti kao osnova za Corsaro 125 koji ce nastati dve godine kasnije.

1964. godina: Dolazak sjajnog test vozača

U 1964. godini Moto Morini biva pojačan jednim sjajnim vozačem u vidu Anhela Bergamontija (18. mart 1939. – 4. april 1971.).

Cenjen test vozač sa velikim afinitetima: strašću i poštovanjem prema mehaničarima, razvoju i stilu vožnje. Debitovao je 1957. godine u rezervnoj kategoriji na 175 Settebello i nakon pauze od par godina tokom zasnivanja porodice, 1964. godine se vraća na stazu kao junior i dalje vozeći Morini 175 Settebello koji je sam spremao u Gosola radionici. Već 1966. godine postaje senior trkajući se na Corsaro 125 modelu i predivnom 250 Bialero, bivši test vozač osvaja za Moto Morini pobedu u italijanskom šampionatu 1967. godine.

1965. godina: Izvoz u SAD

Izvoz u SAD bio je sledeći logičan korak i izvoj je vršen preko Džon Bertija.

Proizvedeni su novi motocikli sa drugačijim specifikacijama u odnosu na one modele koji su prodavani u Italiji, a promenjena su čak i imena. Na primer, Corsarino je postao Pirate i Twister, Corsaro je uvek u zavisnosti od verzija nosio naziv Thunder Chief, Jaguar i Hurricane.

1966. godina: Godina velikih uspeha

Iako je prvi putni motocikl 125 nastao 1962. godine, sa off road motociklom nastalom na temeljima putnog modela moralo se čekati do 1965. godine kada je nastao Corsaro, off road motocikl.

Pobede u off road takmičenjima počele su da se nižu od 1966. godine: u kategoriji do 125 cm³ Moto Morini je pobedio na dvodnevnom dođagaju u Bolonja i Bergamo dolini, kao i u Road Race trofeju. Veliki uspeh ostvario je i Franko Dal’Ara koji je u privatnoj režiji pobedio u Švedskoj na šestodnevnom takmičenju.

Te 1966. godine, osim 125 modela nastali su i 150 (142,5 cm³), a godinu dana kasnije i 100 (98,1 cm³) i svi motocikli imali su novi zatvoreni dupli ram sa gredama i vertikalno postavljenom metalnom cevkom. Šasiju je izradio Roncani, specijalista za izradu ovog tipa šasija koja je ukombinovana sa novim ogibljenjem i agregatom koji su imali modifikovanu isporuku snage i menjač. Model Corssaro omogućio je Doseni, Kolini i Griti da osvoje italijanski šampionat u kategorijama 100, 125 i 175 uz koje su dodatno osvojili 6 medalja u šestodnevnom takmičenju i 3 pobede na dvodnevnim takmičenjima u Bolonji.

Tokom 1968. godine agregat je dodatno razvija. Agregat veće radne zapremine dodatno je povećan na 153,1 cm³ kako bi se povećali obrtni moment i snaga. Uspeh nije ostvaren samo u Italiji, već i u inostranstvu.

Na šestodnevnoj trci održanoj u San Pelegrinu, učestvovalo je čak 19 Moto Morini motocikala, a 15 je završilo trku osvojivši 7 zlatnih, 3 srebrne i 3 bronzane medalje. Rotinji je osvojio dvodnevnu trku u Bolonji i Nacionalni šampionatu u kategoriji 100, dok je Koliona osvojio klasu 125.

Tokom zime 1968 – 1969. godine Roncani šasija je ojačana. Redizajn je uključivao i pojavu drugačijeg rezervoara za gorivo (na kojem je omogućeno brzo skidanje) sa prostorom za kolena i kutijom za alat, a agregat je imao petostepeni menjač.

Vec u 1968. godini stigle su refinisane Bonazzi & Gambetta prednje viljuške uključujući i tada ekskluzivan detalj – kape ventila za ventilaciju. U moru odličnih rezultata u 1969. godini izdvajamo pobede u italijanskom šampionatu u kategoriji 100, zatim su Sinjooreli i Griti pobedili u 175 kategoriji.

Uspesi se ponavljaju i 1970. godine kada je Griti ponovo pobeđuje u 175, a Oldrati u 125. Na šestodvnevnom takmicenju u Španiji tri italijanske ekipe se takmiče na Morini motociklima, sa unapređenim agregatima, Ceriani prednjim viljuškama i na 6 eksperimentalnih motocikala sa Velicchi šasijama. od 22 Corsaro motocikala, 19 su završila trku, od kojih je 16 osvojilo bodove.

1975. godina: Novi 125 model

Početkom godine Corsaro model biva zamenjen sa 125 x agregatom koji je potekao od 3 1⁄2. U tom trenutku je predstavljao jedan od najmodernijih četvorotaktnih agregata zahvaljujući detaljima poput elektronskog paljenja i šestostepenom menjaču. Osim toga, krasio ga je prednji kočioni disk prečnika 260 mm, identičan kao na 3 1⁄2. Maksimalna snaga iznosila je 13,75 KS na 9.000 O/Min i bio je sposoban da postigne maksimalnu brzinu od 125 km/h. Pomenuti 125 našao se u proizvodnji sve do 1985. godine ostavljaju KJ125 endurance motociklu zadatak da bude Morini motocikl za najmlađe vozače.

1977. godina: Moćna 500-ka

Od 1975. godine Morini je radio na razvoju putnog motocikla od 500 cm³, čija finalna verzija je predstavljena na sajmu motocikala u Milanu 1977. godine. Radna zapremina agregata porasla je na 478,5 cm³ (69×64 mm), a snaga na 43 KS pri 7.500 O/Min dok je maksimalna brzina dostizala 175 km/h. Godinu dana kasnije izašla je i sportska verzija ovog modela. Tokom 1981. godine izašao je model sa šestostepenim menjacem. To nije bio jedini veci motocikl koji je Morini tih godina nudio u ponudi. Tokom 1978. godine debitovao je i 250, odlicni dvocilindraš (59×43,8 = 239,5 cm³) sa snagom od 25 KS na 9.000 O/Min i maksimalnom brzinom od 140 km/h koji se jako dobro prodavao, naročito u inostranstvu. Osim pomenuta dva modela, ponudu u 1977. godini čini je takođe i 250 jednocilindraš sa snagom od 18,5 KS.

1986. godina: Promena vlasništva

Pošto je 1985. godine kupila Ducati, Cagiva je otišla korak dalje i 1986. godine po prvi put Morini menja vlasništvo i pomenuta Cagiva postaje novi vlasnik za 4,3 miliona lira. U tom trenutku je Moto Morini imao 86 zaposlenih i godišnji prihod od 20 milijardi lira, nije imao dugova i imao je nov model spreman za proizvodnju. Kada je Cagiva preuzela vođstvo fabrikom, braća Kastiljoni su imali malo drugačije planove: entuzijazam je i dalje bio na veoma visokom nivou: pripremili smo nekoliko novih prototipova motocikala, među kojim je bio i endurance motocikl, kako bismo pokazali naš značaj izjavio je Franko Lambertini. Oni (Cagiva) preimenovali su nas u inženjersku firmu u kojoj smo radili sa strašcu.

Novi agregat koji smo dizajnirali imao je radnu zapreminu od 730 cm³ i isporučivao je 85 KS na 7.200 O/Min i njegova proizvodnja koštala bi veoma malo i prema mom mišljenju koštao bi milion lira manje nego Ducati agregat. Moje višljenje je da se Ducati veoma uplašio toga i da su nas zaustavili.

1987. godina: Prestanak proizvodnje

U februaru 1987. godine proizvodnja novih agregata je zaustavljena. U tom periodu je Morini proizvodio 2.000 motocikala, Husqvarna hiljadu i Ducati je proizvodio približan broj motocikala. Kompanija je pretvorena u inženjersku firmu, a sklapanje motocikala premešteno je u Ducati do 1990. godine kada je Morini fabrika u Bergamu zatvorena za porizvodnju.

1999. godine: Povratak u prave ruke

Motori Franco Morini, osnovavani od strane nećaka Alfonso Morinija tokom 1954. godine sa sedištem u Casalecchio di Reno izvan Bolonje, otkupio je Moto Morini od Ducati fabrike, sa rezervnim delovima, a prototip modeli koji su još bili smešteni u Borgo Panigaleu bili su prodati privatnim individuama i kolekcionarima.

2003. godina: Reinkarnacija

Mauricio Morini, Frankov sin i dugogodišnji direktor kompanije, počeo je saradnju sa Berti familijom i projekat oživljavanja fabrike. Tako je nastao Moto Morini Spa, a glavni covek tehničkog odeljenja bio je Lambertini.

2005. godina: Novi, snažni modeli

Ove godine kompanija se zvanično vratila na velika vrata. Predstavljen je novi Corsaro 1200 (1.187 cm³, 140 KS) i model 9 1/2 (948 cm³, 117 KS) koji su bili inovativni projekti Lambertinija, dok je za dizajn bio zadužen Lukiano Marabese. Novi agregat je bio dvocilindraš u V rasporedu sa uglom od 87° između cilindara, sa 3 ventila i dve bregaste osvoine, elektronskim ubrizgavanjem goriva i šestostepenim menjačem i cevastom šasijom.

2007. godina: Novi modeli u ponudi

Osim Corsaro Veloce 1200 modela koji je dobio sofisticiraniju šasiju, debitovali su i Scrambler 1200 i Granpasso 1200 maksi modeli. Porodica Morini sada je imala potpuno vlasništvo nad kompanijom.

2010. godina: Kriza

Pošto je ušao u period krize, Moto Morini je stavljen u dobrovoljnu likvidaciju pre nego što je sud u Bolonji proglasio bankrot 17. maja 2010. Stečajni upravnik je u mogućnosti da ponovo pokrene proizvodnju sa ograničenim brojem modela Granpasso i Scrambler koji se sklapaju koristeći sve zalije iz skladišta. Dana 19. jula 2011. Moto Morini su kupila dva preduzetnika: Sandro Capotosti i Ruggeromassimo Jannuzzelli.

2013. godina: Promena lokacije fabrike

Sa okončanjem ugovora o zakupu fabrike Casalecchio, Moto Morini se seli u provinciju Pavija, u Trivolzio, nedaleko od Milana.

2015. godina: Još jedan nov početak

Vlasništvo u potpunosti prelazi na porodicu Jannuzzelli. Zatim počinje proces razvoja kako bi se osiguralo da motocikli poštuju Euro 4 norme, nakon čega se stvaraju novi modeli iz kojih proizilaze smeli Corsaro ZZ, Corsaro ZT i fascinantni Milano.

2018. godina: Konačni polet napred

U oktobru 2018. kompanija menja vlasnika i postaje deo Zhongneng Vehicle Group, koja ima za cilj da konsoliduje i ojača prestižnu poziciju kompanije Zlatni orao kroz značajna ulaganja koja se tiču kako aktuelnih tako i novih modela, takođe sa različitim radnim zapreminama motora sa ciljem proširenja asortimana Morini i povećanje njegovog prisustva na tržištu.

ISTORIJAT